Poslednja bombondžijska radnja nalazi se u Beogradu u Savamali, Branislav i Živorad Bosiljčić zanat su nasledili od dede, pa ratluk, luše, orasnice i karamele prave po starinskoj recepturi.

Davne 1936. godine Branislav Bosiljčić počeo je da se bavi bombondžijskim zanatom u ulici Gavrila Principa 14, na istom mestu na kom i dan danas njegovi unuci Branislav i Živorad prave ratluk, mlečne karamele i svilene bombone, po istoj recepturi. Njihove poslastice poznate su, kako kažu, od Kanade do Australije, maletene nema mesta na svetu koje nije “posetio” njihov ratluk.



Kada je Branislav Bosiljčić, tada dvanaestogodišnji dečak tek pristigao u Beograd, stajao ispod sata na Železničkoj stanici, nije ni sanjao da će od nosača u Luci, preko pomoćnika pekara, postati bombondžija. Još manje da će radnja koju je otvorio i nakon skoro osam decenija, ostati na istom mestu, a da će u njoj poslastice po istom receptu praviti njegovi unuci.

- Deda je počeo prvi da radi, došao je u Beograd trbuhom za kruhom, izučio bombondžijski zanat i 1936. godine otvorio radnju. Pregurao je i Drugi svetski rat i posleratni period. Njega je 80-tih nasledio naš otac koji je napustio posao mašinca i vratio se da bude bombondžija. Kad je on otišao u penziju, brat i ja smo preuzeli zanat i tako smo postali treća generacija koja radi – priča Branislav Bosiljčić, dedin imenjak, dodajući da je sa bratom Žikom uspeo da prevaziđe sve teške trenutke, koji su mnoge bombondžije naterale da zatvore svoje radnje.

Poslednje bonbondžije

Ranije je u Beogradu postojalo čak 120 zanatlija koji su pravili bombone i ratluk, a sada su ostala samo braća Bosiljčić, koji se trude da sačuvaju ovaj “slatki zanat” od zaborava. U tome im najviše pomaže baš stara receptura i tradicija, jer kako kažu navikli su mušterije na specifičan ukus ručno pravljenog i sečenog ratluka.

- Pravimo ratluk i bombone svakodnevno. Sve je sveže svaki dan. Ljudi znaju da kada ovde dođu mogu da zavire iza zavese i vide šta se tu dešava, kao i da dobiju tek napravljeni proizvod, koji nigde ne može da se nađe – priča Branislav sa osmehom i dodaje da ne žele da se prošire jer ovako uspevaju da zadovolje potrebe kupaca, a i plaše se da bi se proširenjem izgubili “šmek ” i kvalitet proizvoda. Zato se trude da sačuvaju tradiciju i rade onako kako je to njihov deda radio.

U maloj radnji sa jedne strane nalazi se pult koji je okićen liciderskim srcima, lušama i ostalim đakonijama, dok iz staklenih rafova šarene bombone kao da dozivaju da izaberete baš neku od njih. Sa druge strane na zidu nalaze se zahvalnice i plakete njihovog dede, a među njima i uramljene slike starog Beograda.



Duh starih vremena

Branislav i Žika ističu da ih mušterije mole da ne menjaju ni proizvode ni enterijer, jer ih podseća na “dobra stara vremena”. Kažu da ih slušaju jer je u tome i čar male radnje sa tradicijom u kojoj mnoštvo mušterija zna i njihovog dedu i oca, možete da popričate sa ljudima, saslušate ih, pitate za novine.

- Imamo mušterije koje dolaze dugo, decenijama. Svaki od kupaca nam se uredno javi, to je prednost naše radnje, jer vam u većim samoposlugama niko ne kaže ni dobar dan ni doviđenja. Kod nas je običaj i pravilo da se sa svakim ispričate, pozdravite, prenesete pozdrave, jer neke od mušterija znaju i mog oca, poznavali su mog dedu – priča Branimir i seća se da im je najstariji kupac bio izvesni gospodin Plamenac koji je imao preko 100 godina, a dolazio je sa Bulevara Revolucije jednom mesečno i kupovao ratluk.

Osim recepture i mašine su ostale iste, kako kažu bombondžije jedino što je modernizovano je mešalica za ratluk, koja im je olakšala i uštedela vreme, jer je njihov deda nekad ručno, varjačom mešao ratluk do kasnog popodneva.

- Naš otac, mašinac, pomogao nam je tako što je napravio mešalicu. Ostali smo generalno na istim mašinama i opremi koju imamo još iz dedinog vremena.Većina mašina je iz Austrougarske, modle i valjci koji na sebi imaju žigove su još od Prvog svetskog rata. Etnografski muzej u Beogradu u postavci ima opremu za proizvodnju bombona koja je mlađa od one koju mi još uvek koristimo – kroz osmeh priča Branislav i dodaje da su se mašine očuvale baš zbog korišćenja i dobrog održavanja, a ističe da su slatkiši napravljeni ovim mašinama najlepši.



Ratluk bez granica

Ovaj ratluk ne poznaje granice, jer ga njihove mušterije nose gde god putuju, pa tako bombondžija navodi da je ovaj slatki zalogaj obišao svaki kutak sveta u kom ima naših ljudi.

- Naš ratluk je putovao od Kanade do Australije, gde god su naši ljudi putovali i on je sa njima išao.

Drago nam je jer se svi hvale gde su ga nosili. Hvale se da bi nama ulepšali, a mi se posle trudimo da im uzvratimo sa našim proizvodima, da ih lepo spakujemo i onda zaista mogu da pokažu ručni rad gde god ga odnesu – navodi bombondžija Branislav.

Pored svetski poznatog ratluka prave i mlečne karamele, za koje je još njihov deda nagrađivan, pa su samim tim i one specijalitet.

U ovoj šarenoj radnjici mesto su našle i razne vrste lizalica, kišobrančići, orasnice, krive luše, koje su brižno smeštene u korpice. Tvrde ljute bombone poznate kao “promincle” poslastica su koju vole posebno stariji. Interesantno je da svaki slatkiš ima svoj “trenutak slave” pa je tako sad ratluk najveća “zvezda” dok su ranije to bile lizalice i bombone.

- Moja ćerka stalno kupuje ratluk ovde, meni nisu usput, ali stalno uzimam od nje. Znate ja ne jedem slatko, ali ovaj ratluk je toliko ukusan da ne mogu da prestanem da ga jedem. Divan je , nije ni prići fabričkim – rekla nam je Verica koja je kupovala u radnji.

U redu iza nje stajao je Ivan koji je takođe imao samo reči hvale.
- Godinama kupujem ovde, samo saznanje da se nešto pravi po staroj i originalnoj recepturi dovoljna je prednost -rekao nam je i sa punom kesom slatkiša napustio radnju.







Lizalica "za Ginisa"

Osim svakodnevnih potreba trude se da izađu u susret i porudžbinama mušterija, makar onoliko koliko je u njihovoj moći, pa su tako jednom prilikom pravili lizalicu veliku dva metra.

- Najveća lizalica koju smo napravili imala je dva metra. Nije imala drvce, sve je bilo premalo. Stavili smo na kraju garnišnu od zavese jer je samo to bilo dovoljno veliko i morao je kombi da dođe po nju. Pravili smo i slatke prozore za predstavu Ivica i Marica, pa još i neke velike luše i lizalice za pozorišta – kaže Žika i dodaje da svima izlaze u susret koliko im kapaciteti dozvoljavaju, s obzirom da imaju mali sto i ograničen prostor.



Kažu da je tajna njihovog ratluka u tome što je mekan i “topi se u ustima”, nije kao arapski ili turski ratluci koji su žilaviji i imaju jaču aromu.

- Naš ratluk je mnogo mekši i topi se u ustima ima vrlo blagu aromu i nežan je na nepcima, tako da je to jedna sitnica na koju smo ljude navikli i sad to više ne možemo da menjamo, naši najdraži kupci penzioneri obožavaju naš ratluk tako da mora da ostane kakav je bio – navodi Branislav i kaže da se njihova deca igraju u radnji, ali da su još mali da bi ih nasledili, s tim da želja za očuvanjem tradicije svakako postoji.

Radnjica je postajala premala za sve koji su se tiskali u njoj čekajući svoj red, pa smo odlučili da završimo ovu posetu. Pozdravili smo se sa ljubaznim domaćinima i poželeli im da sačuvaju ovaj jedinstveni zanat. Obećali smo da ćemo im se još dugo vraćati. A da za njihov ratluk ni ubuduće neće biti granica, govori nam slatki ukus koji nam ostaje u ustima dok odlazimo iz ove radionice.



(Telegraf, Foto: Milena Đorđević )